Muze i meduze: Eduardo Kac i kuniç Alba
BioinÏenjering, nanotehnologija, bionanotehnologija, biorobotika, biotehno art, tehnogenetika, DNK umetnost... i mnogo vi‰e od toga, deo je ponude na meniju kreatora novih umetniãkih sinteza na poãetku treçeg milenijuma. Nauãnici po obiãaju, prednjaãe, pronalazeçi nove materij(al)e i instrumente, a umetnost, poku‰avajuçi da ide ukorak s njima, ma‰tom dosmi‰ljava njihove kreacije.
Nakon mnogih manje ili vi‰e neuspelih poku‰aja da se parira najsavr‰enijem Ïivom obliku - ãoveku, i njegovoj pameti, stvaranjem robota, kiborga i instrumenata ve‰taãke inteligencije koji bi mu bili ravni ili ga prevazi‰li u tom "sajber-artizmu", junaci nove biodigitalne ere naãinili su lukav korak unazad "devoluirajuçi" do prapoãetka. Jer, i bog najpre stvori zemlju, i jo‰ ‰to‰ta, pa tek onda gre‰nog Adama...
MI·IåAVI SILIKONI
O tome kakve su moguçnosti imitacije Ïivota i njegovog kombinovanja sa tehnolo‰kim digitalnim spravama kako bi se stvorili hibridni ure©¢aji koji kombinuju Ïivu materiju sa beÏivotnim komponentama bilo reãi i na nedavnom Animate simpozijumu (od animate = udahnuti Ïivot, engl.) u Eksploratorijum Muzeju interaktivne nauke u San Francisku. Jedna od glavnih atrakcija bili su MEMS, robotske naprave veliãine ljudske vlasi, zapravo mikroelektronski sistemi "obogaçeni" mi‰içima. Njihov autor, Karlo Montemanjo, jedan od direktora Instituta za ve‰taãko spravljanje çelija pri UCLA, uspeo je da izdvojene mi‰içne çelije Ïivotinjskog porekla organizuje i usadi u mi‰içno tkivo priãvr‰çeno za silikonsku strukturu. Na taj naãin, mi‰içi postaju jaãi i skupljaju se poput kle‰ta. Kada se prenesu u glukozu, te polumi‰içne, polusilikonske strukture poãinju da se kreçu poput minijaturnih bioniãkih meduza. Po‰to mi‰içni MEMS koriste glukozu kao gorivo, mogle bi se jednog dana koristiti kao izvor energije. A zbog maju‰ne veliãine bile bi korisne i kao biosenzori ili oru©¢a za izgradnju molekularnih ma‰ina.
Profesorka Evelin Hu sa Univerziteta Santa Barbara i direktor Kalifornijskog Instituta za nano-sisteme smatra da je glavni izazov u povezivanju organskih i neorganskih materija. Ona zajedno sa AndÏelom Belãer sa Teksa‰kog unvierziteta u Ostinu istraÏuje moÏe li Ïiva, organska materija da prenese svoju strukturu na neÏivu materiju, kao ‰to protein usmerava aktivnost çelija u organizmu. Odnosno, "moÏe li protein da se zaljubi u poluporovodnika?", to jest koji od miliona razliãitih proteina moÏe da se poveÏe sa razliãitim poluprovodnim materijalima.
Vladimir Mironov, direktor jedne sliãne laboratorije na Univerzitetu medicine u JuÏnoj Karolini koristi HP inkdÏet printer sa modifikovanim kartridÏima i softver da bi printao "mastilo Ïivih çelija" po papiru napravljenom od termosenzitivnog gela, koji on, ne bili dobio dotacije, sasvim "in" naziva "nanogelom". Stavljajuçi naizmeniãno gel i Ïive çelije u "sendviã", Mironov je fuzijom çelija dobio Ïivi prsten ili tubu tkiva.
Oron Kats, umetniãki direktor SYMBIOTICA, umetniãko-nauãne laboratorije u Sidneju, pak, vi‰e ispituje uticaj biotehnologijena neke druge sfere, nego njene specifiãne moguçnosti. Njegova laboratorija poku‰ava da ‰okira i uznemiri posmatraãe izloÏbama "poluÏivih zabrinutih lutaka", praseçih krila naãinjenih od Ïivog svinjskog tkiva, ili "ribe-i-ãipova", to jest ribljih neurona izraslih na silikonskim ãipovima koji kontroli‰u robotsku ruku dok crta. Kats je lane imao ‰okantan nastup u Nantu, gde je predstavio svoje specifiãnim bioinÏenjeringom stvorene ve‰taãke Ïablje odreske, iz izdvojenih Ïabljih çelija koje su ve‰taãki hranjene i uzgajane, dok nisu postale pravo, pihtijasto Ïablje meso. (Ruku na srce, neupuçeni bi njegove eksponate lako pobrkali sa nekim kulinarskim takmiãenjem "Praktiãne Ïene" u "umetniãkom oblikovanju" pihtija).
Svi ovi eksperimentalni poluÏivi izdanci, me©¢utim, te‰ko da bi preÏiveli izvan laboratorijskih uslova. Ipak, mnogi ove pionirske korake u re-evoluciji porede sa prvim danima kompjuteristike, kada niko nije slutio kakve çe dÏinovske korake ona napraviti za samo par decenija.
Osim praseçih krila, i drugi poluorganski materijali veç se koriste u eksperimentima umetniãke prirode.
KARTEZIJANSKI GEN U PARADAJZ-INSTALACIJI
Tako je upravo ovih dana, kontroverzni umetnik Eduardo Kac iskoristio najnovija biotehnolo‰ka istraÏivanja za, kako sam kaÏe, "novu estetiãku platformu", primenjujuçi DNK spirale i genetski modifikovane organizme kao medij za umetniãku instalaciju, predstavljenu tako©¢e na Eksploratorijumu u San Francisku, na izloÏbi koja je jo‰ uvek u toku. Instalacija se zove "Potez 36" i inspirisana je ‰ahovskim meãom odrÏanim 1997. u kome je Gari Kasparov izgubio od kompjutera Deep Blue, zahvaljujuçi tome ‰to je kompjuter u 36. potezu druge partije povukao neoãekivan i neprogramiran potez (umesto napada kraljicom, Ïrtvovao pe‰aka), nadmudriv‰i svetskog velemajstora koji je od zaprepa‰çenja i zbunjenosti izgubio koncentraciju, ‰to ga je ko‰talo izgubljene druge partije. Kac je instalaciju gradio, pored ostalog i tako ‰to je Dekartovu maksimu "mislim, dakle postojim" preveo u njen DNK kod i ubacio je u sadnicu paradajza. Rezultat je genetski modifikovana sadnica sa "kartezijanskim genom" koji je doveo do njene mutacije. Ta ãudna sadnica-skulptura kombinovana je sa velikom ‰ahovskom tablom ãija su tamna polja naãinjena od tla (koje simbolizuje Ïivot) a svetla od cementa i ãvrstog peska (koji predstavlja silikone). Na dva suprotna zida, koordinatne mreÏe sa obojenom mustrom predstavljaju odsutne igraãe ‰aha...
FLUORESCENTNI
MI·EVI I ZEâEVI
Genetiãarima ovakva primena njihove nauke ne izgleda preterano zanimljivom niti zahtevnom, jer je to "mnogo jednostavnije" nego ‰to se mnogima ãini, tako da svako moÏe "da se bavi genetikom kod svoje kuçe". Sama DNK, u ovom sluãaju, po reãima nekih drugih istraÏivaãa, igra ulogu nekakvog umetniãkog "softvera": "Jedini tro‰ak je da se napravi prvi molekul."
Po‰to je izloÏba u toku, tek predstoje reakcije javnosti i umetniãke kritike. Ovaj kontroverzni "art-instalater" pre par godina izazvao je ogromne polemike izloÏiv‰i kao "umetniãko delo" albino kuniça u ãiji je genom bio ubaãen zeleni fluorescentni protein meduze, te je ova zeãica po imenu Alba, kad je odrasla, svetlela zelenkastim fluorescentnim sjajem, i zatim je kao Ïivi eksponat bila predstavljena na umetniãkom ‰ou u Avinjonu. Ali je nesu©¢ena "performerka" pre vremena uginula, te Kac nije uspeo da je usvoji i udomi kod sebe.
Sliãnu egzibiciju izveo je i Rajnhard Nestelbaher, molekularni biolog sa Univerziteta u Salcburgu koji je napravio projekat sliãan Kacovom, nazvan "Zeleno", upotrebiv‰i umesto zeãice mi‰a, pomoçu istovetnog genetskog fluorescentnog proteina ubaãenog u genom mi‰a. Nestelbaherov mi‰, me©¢utim, ima male primese zelenog odsjaja u u‰ima, te se zelenilo Kacove zeãice pripisuje specijalnim filterima prilikom pravljenja fotografija, mada se sliãan fosforescentni efekat moÏe postiçi i pranjem u odre©¢enim superdeterdÏentima na bazi fosfora.
Jedan istraÏivaã sa Caltech univerziteta za nove tehnologije u L.A, Kalifornija, indukovao je bakteriju e‰erihija koli i izazvao njeno svetlucanje i Ïmirkanje poput sijaliãnog. Susumu Ono pak, prevela je genetske sekvence u muziãke pasaÏe...
Kac namerava da nastavi svoj rad na preplitanju umetnosti i nauke, koristeçi nauku kao kulturnu snagu. "Ljudi oseçaju ‰ta nam je nauka donela, ali ne i umetnost. Nije taãno da se umetnost bavi samo subjektivnim doÏivljajem i lepotom!" - poruãuje Kac i predvi©¢a da çe umetnost uskoro progovoriti jezikom biotehnologije, kao ‰to je veç usvojila Ïargon kompjuterskog jezika.
Migli bismo komotno reçi da obe discipline, nauka i umetnost, imaju donekle sliãne pretenzije: prva, da imitira Ïivot, a druga, iduçi stepen vi‰e, da imitira (simulira?) samo stvaranje, odnosno "boÏansko", koje je vekovima bilo tek metafiziãki sinonim za nadahnuçe i boÏansko u samom ãoveku.
Ma kakva sredstva izraÏavanja koristila, "novoj estetiãkoj platformi" tehnoere ne nedostaje maltene dadaistiãka doza bizarnosti, smelosti i provokacije svojstvene svakoj umetniãkoj inovaciji.
Koliki je u tome udeo muza, a koliki meduza, odgonetnuçe, valjda, neko drugo vreme. Uostalom, nismo li, moÏda, u dru‰tvu pomenutih bioniãkih "artefakata" veç kroãili u postumetniãko vreme postinformatiãke ere, a da to i ne znamo?