DANAS, sreda, 17. mart 2004 <http://www.danas.co.yu/20040317/commedia1.html>.
Biotehnologija kao umetnost: od imitacije Ïivota do imitacije stvaranja
MoÏe li protein da se
zaljubi u poluprovodnika
Vesna Roganovic
Muze i meduze: Eduardo Kac i kuniç Alba
BioinÏenjering, nanotehnologija, bionanotehnologija, biorobotika, biotehno art, tehnogenetika, DNK
umetnost... i mnogo vie od toga, deo je ponude na meniju kreatora novih umetniãkih sinteza na
poãetku treçeg milenijuma. Nauãnici po obiãaju, prednjaãe, pronalazeçi
nove materij(al)e i instrumente, a umetnost, pokuavajuçi da ide ukorak s njima, matom
dosmiljava njihove kreacije.
Nakon mnogih manje ili vie neuspelih pokuaja da se parira
najsavrenijem Ïivom obliku - ãoveku, i njegovoj pameti, stvaranjem robota, kiborga i
instrumenata vetaãke inteligencije koji bi mu bili ravni ili ga prevazili u tom
"sajber-artizmu", junaci nove biodigitalne ere naãinili su lukav korak unazad
"devoluirajuçi" do prapoãetka. Jer, i bog najpre stvori zemlju, i jo
tota, pa tek onda grenog Adama...
MI·IåAVI SILIKONI
O tome kakve
su moguçnosti imitacije Ïivota i njegovog kombinovanja sa tehnolokim digitalnim spravama kako
bi se stvorili hibridni ure©¢aji koji kombinuju Ïivu materiju sa beÏivotnim komponentama
bilo reãi i na nedavnom Animate simpozijumu (od animate = udahnuti Ïivot, engl.) u Eksploratorijum
Muzeju interaktivne nauke u San Francisku. Jedna od glavnih atrakcija bili su MEMS, robotske naprave
veliãine ljudske vlasi, zapravo mikroelektronski sistemi "obogaçeni"
miiçima. Njihov autor, Karlo Montemanjo, jedan od direktora Instituta za vetaãko
spravljanje çelija pri UCLA, uspeo je da izdvojene miiçne çelije Ïivotinjskog
porekla organizuje i usadi u miiçno tkivo priãvrçeno za silikonsku strukturu.
Na taj naãin, miiçi postaju jaãi i skupljaju se poput kleta. Kada se prenesu u
glukozu, te polumiiçne, polusilikonske strukture poãinju da se kreçu poput
minijaturnih bioniãkih meduza. Poto miiçni MEMS koriste glukozu kao gorivo, mogle bi
se jednog dana koristiti kao izvor energije. A zbog majune veliãine bile bi korisne i kao
biosenzori ili oru©¢a za izgradnju molekularnih maina.
Profesorka Evelin Hu sa Univerziteta
Santa Barbara i direktor Kalifornijskog Instituta za nano-sisteme smatra da je glavni izazov u povezivanju
organskih i neorganskih materija. Ona zajedno sa AndÏelom Belãer sa Teksakog unvierziteta u
Ostinu istraÏuje moÏe li Ïiva, organska materija da prenese svoju strukturu na neÏivu
materiju, kao to protein usmerava aktivnost çelija u organizmu. Odnosno, "moÏe li protein
da se zaljubi u poluporovodnika?", to jest koji od miliona razliãitih proteina moÏe da se
poveÏe sa razliãitim poluprovodnim materijalima.
Vladimir Mironov, direktor jedne sliãne
laboratorije na Univerzitetu medicine u JuÏnoj Karolini koristi HP inkdÏet printer sa modifikovanim
kartridÏima i softver da bi printao "mastilo Ïivih çelija" po papiru napravljenom od
termosenzitivnog gela, koji on, ne bili dobio dotacije, sasvim "in" naziva "nanogelom".
Stavljajuçi naizmeniãno gel i Ïive çelije u "sendviã", Mironov je
fuzijom çelija dobio Ïivi prsten ili tubu tkiva.
Oron Kats, umetniãki direktor
SYMBIOTICA, umetniãko-nauãne laboratorije u Sidneju, pak, vie ispituje uticaj
biotehnologijena neke druge sfere, nego njene specifiãne moguçnosti. Njegova laboratorija
pokuava da okira i uznemiri posmatraãe izloÏbama "poluÏivih zabrinutih
lutaka", praseçih krila naãinjenih od Ïivog svinjskog tkiva, ili
"ribe-i-ãipova", to jest ribljih neurona izraslih na silikonskim ãipovima koji
kontroliu robotsku ruku dok crta. Kats je lane imao okantan nastup u Nantu, gde je predstavio svoje
specifiãnim bioinÏenjeringom stvorene vetaãke Ïablje odreske, iz izdvojenih
Ïabljih çelija koje su vetaãki hranjene i uzgajane, dok nisu postale pravo, pihtijasto
Ïablje meso. (Ruku na srce, neupuçeni bi njegove eksponate lako pobrkali sa nekim kulinarskim
takmiãenjem "Praktiãne Ïene" u "umetniãkom oblikovanju"
pihtija).
Svi ovi eksperimentalni poluÏivi izdanci, me©¢utim, teko da bi preÏiveli
izvan laboratorijskih uslova. Ipak, mnogi ove pionirske korake u re-evoluciji porede sa prvim danima
kompjuteristike, kada niko nije slutio kakve çe dÏinovske korake ona napraviti za samo par
decenija.
Osim praseçih krila, i drugi poluorganski materijali veç se koriste u eksperimentima
umetniãke prirode.
KARTEZIJANSKI GEN U PARADAJZ-INSTALACIJI
Tako je upravo ovih dana,
kontroverzni umetnik Eduardo Kac iskoristio najnovija biotehnoloka istraÏivanja za, kako sam
kaÏe, "novu estetiãku platformu", primenjujuçi DNK spirale i genetski modifikovane
organizme kao medij za umetniãku instalaciju, predstavljenu tako©¢e na Eksploratorijumu u San
Francisku, na izloÏbi koja je jo uvek u toku. Instalacija se zove "Potez 36" i inspirisana
je ahovskim meãom odrÏanim 1997. u kome je Gari Kasparov izgubio od kompjutera Deep Blue,
zahvaljujuçi tome to je kompjuter u 36. potezu druge partije povukao neoãekivan i
neprogramiran potez (umesto napada kraljicom, Ïrtvovao peaka), nadmudrivi svetskog velemajstora
koji je od zaprepaçenja i zbunjenosti izgubio koncentraciju, to ga je kotalo izgubljene
druge partije. Kac je instalaciju gradio, pored ostalog i tako to je Dekartovu maksimu "mislim, dakle
postojim" preveo u njen DNK kod i ubacio je u sadnicu paradajza. Rezultat je genetski modifikovana sadnica
sa "kartezijanskim genom" koji je doveo do njene mutacije. Ta ãudna sadnica-skulptura
kombinovana je sa velikom ahovskom tablom ãija su tamna polja naãinjena od tla (koje
simbolizuje Ïivot) a svetla od cementa i ãvrstog peska (koji predstavlja silikone). Na dva suprotna
zida, koordinatne mreÏe sa obojenom mustrom predstavljaju odsutne igraãe aha...
FLUORESCENTNI
MI·EVI I ZEâEVI
Genetiãarima ovakva primena njihove nauke ne
izgleda preterano zanimljivom niti zahtevnom, jer je to "mnogo jednostavnije" nego to se mnogima
ãini, tako da svako moÏe "da se bavi genetikom kod svoje kuçe". Sama DNK, u ovom
sluãaju, po reãima nekih drugih istraÏivaãa, igra ulogu nekakvog umetniãkog
"softvera": "Jedini troak je da se napravi prvi molekul."
Poto je
izloÏba u toku, tek predstoje reakcije javnosti i umetniãke kritike. Ovaj kontroverzni
"art-instalater" pre par godina izazvao je ogromne polemike izloÏivi kao
"umetniãko delo" albino kuniça u ãiji je genom bio ubaãen zeleni
fluorescentni protein meduze, te je ova zeãica po imenu Alba, kad je odrasla, svetlela zelenkastim
fluorescentnim sjajem, i zatim je kao Ïivi eksponat bila predstavljena na umetniãkom ou u
Avinjonu. Ali je nesu©¢ena "performerka" pre vremena uginula, te Kac nije uspeo da je usvoji
i udomi kod sebe.
Sliãnu egzibiciju izveo je i Rajnhard Nestelbaher, molekularni biolog sa
Univerziteta u Salcburgu koji je napravio projekat sliãan Kacovom, nazvan "Zeleno",
upotrebivi umesto zeãice mia, pomoçu istovetnog genetskog fluorescentnog proteina
ubaãenog u genom mia. Nestelbaherov mi, me©¢utim, ima male primese zelenog odsjaja
u uima, te se zelenilo Kacove zeãice pripisuje specijalnim filterima prilikom pravljenja
fotografija, mada se sliãan fosforescentni efekat moÏe postiçi i pranjem u
odre©¢enim superdeterdÏentima na bazi fosfora.
Jedan istraÏivaã sa Caltech
univerziteta za nove tehnologije u L.A, Kalifornija, indukovao je bakteriju eerihija koli i izazvao njeno
svetlucanje i Ïmirkanje poput sijaliãnog. Susumu Ono pak, prevela je genetske sekvence u
muziãke pasaÏe...
Kac namerava da nastavi svoj rad na preplitanju umetnosti i nauke,
koristeçi nauku kao kulturnu snagu. "Ljudi oseçaju ta nam je nauka donela, ali ne i
umetnost. Nije taãno da se umetnost bavi samo subjektivnim doÏivljajem i lepotom!" -
poruãuje Kac i predvi©¢a da çe umetnost uskoro progovoriti jezikom biotehnologije, kao
to je veç usvojila Ïargon kompjuterskog jezika.
Migli bismo komotno reçi da obe
discipline, nauka i umetnost, imaju donekle sliãne pretenzije: prva, da imitira Ïivot, a druga,
iduçi stepen vie, da imitira (simulira?) samo stvaranje, odnosno "boÏansko", koje je
vekovima bilo tek metafiziãki sinonim za nadahnuçe i boÏansko u samom ãoveku.
Ma
kakva sredstva izraÏavanja koristila, "novoj estetiãkoj platformi" tehnoere ne nedostaje
maltene dadaistiãka doza bizarnosti, smelosti i provokacije svojstvene svakoj umetniãkoj
inovaciji.
Koliki je u tome udeo muza, a koliki meduza, odgonetnuçe, valjda, neko drugo vreme.
Uostalom, nismo li, moÏda, u drutvu pomenutih bioniãkih "artefakata" veç
kroãili u postumetniãko vreme postinformatiãke ere, a da to i ne znamo?
Back to Kac Web